Prema Zakonu o radu zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio na svoj teret sopstveni prevoz zaposlenih. Naknada troškova odlaska i dolaska na posao mora biti u skladu sa opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu.
Zaposleni koji imaju trošak prevoza dolaska na posao i odlaska sa posla (dakle kada poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz) imaju pravo na naknadu troškova prevoza jer je to trošak angažovanja zaposlenog koji svakako snosi poslodavac.
Ukoliko je zaposleni na bolovanju je ili je odsutan sa posla iz drugih razloga, on tada nema pravo na naknadu ovih troškova jer oni nisu mogli ni nastati.
Naknada troškova je naknada stvarnih troškova, dakle troškova koji su zaista nastali. U slučajevima kada zaposleni živi blizu mesta rada i nema stvarne troškove prevoza dolaska i odlaska nema pravo na naknadu troškova prevoza.
Lice koje je angažovano na obavljanju privremenih i povremenih poslova ne smatra se zaposlenim. Samim tim, u smislu zakona o radu nema pravo na naknadu troškova kao što ima zaposleno lice.
U skladu sa dispozitivnim ovlašćenjem poslodavca uvek postoji mogućnost da se ugovorom odredi da će i lice koje radi van radnog odnosa imati pravo na naknadu troškova prevoza.
Visina koju poslodavac mora da isplati zaposlenom na ime naknade troškova prevoza se određuje u trenutku zaključenja ugovora o radu. Ukoliko tokom trajanja ugovora o radu zaposleni promeni mesto svog stanovanja i trošak prevoza se uveća poslodavac nema obavezu da zaposlenom isplaćuje razliku u odnosu na ugovorenu.
Način na koji zaposleni putuje od mesta stanovanja do posla nije od uticaja na određivanje visine troška prevoza (Presuda Apelacionog suda u Nišu – Gž1 br. 2198/2018). Zakon je jasan i propisuje da zaposlenom pripada naknada u visini cene javnog saobraćaja bez obzira da li je koristio taksi prevoz, sopstveno vozilo ili drugo prevozno sredstvo. Naravno, poslodavac uvek može zaposlenom dati veća prava u odnosu na ona koja mu pripadaju na osnovu zakona samo mu ne sme dati manja prava i utvrditi nepovoljnije uslove rada od zakonskih što je opšte pravilo radnog zakonodavstva.
To znači da u praksi poslodavac može opštim aktom (Pravilnik o naknadi troškova prevoza) ili ugovorom o radu preuzeti na sebe obavezu da zaposlenom naknadi troškove koji su veći od cene prevozne karte u javnom gradskom prevozu ali ne sme niže troškvoe da utvrđuje u odnosu na prethodno navedeno.
U navedenom slučaju zaposlenom može naknaditi trošak taksi prevoza ili goriva za upotrebu sopstvenog vozila u fiksnom mesečnom iznosu ili za određenu utrošenu količinu goriva.
Imajući u vidu da zaposlenom ova naknada pripada na osnovu zakona, opšteg akta poslodavca ili ugovora o radu, kao i da ova obaveza nije uslovljena posebnim zahtevom zaposlenog ukoliko poslodavac ne isplati naknadu troškova, zaposleni može tužbom, u parničnom postupku pred mesno nadležnim Osnovnim sudom tražiti da sud obaveže poslodavca za isplatu ovih troškova.
U ovim postupcima moja je preporuka za zaposlenog da u postupku naplate troškova prevoza angažuje advokata za sastav tužbe i zastupanje pred sudom.
U radnom sporu, zaposleni svoje pravo na naknadu troškova dokazuje ugovorom o radu, aktima poslodavca kao što je pravilnik o utvrđivanju naknade troškova prevoza, kao i uverenjem MUP-a o kretanju mesta prebivališta ili boravišta, dokazima da je koristio prevoz, a sve kako bi sud mogao da utvrdi da je zaposleni imo realne troškove prevoza. Naravno, ovo su samo neki od dokaza koji služe sudu da u radnom sporu utvrdi eventualne sporne činjenice između tužioca i tuženog.
Rok zastarelosti za tužbu u postupku ostvarivanja ovog prava zaposlenog iznosi 3 godine od trenutka nastanka svake pojedinačne novčane obaveze poslodavca. U slučaju kada bi zaposleni tužio trenutnog ili bivšeg poslodavca zbog neisplaćivanja troškova prevoza nakon isteka ovog roka sud bi odbio ovakav tužbeni zahtev zaposlenog, pod uslovom da poslodavac u bilo kom trenutku do zaključenja glavne rasprave istakne prigovor zastarelosti s obzirom da sud na zastarelost potraživanja ne pazi po službenoj dužnosti.
Advokat Petre Takač
Add comment
Comments